Na današnji dan 1821: Rođen Fjodor Mihailovič Dostojevski

Književnost je široka i raznovrsna grana umetnosti. Od lirike Puškina, preko epskog nasleđa Homera, do dramskog genija Šekspira, svaki pisac kreira svoj svet. Mnogi bi tvrdili da je nemoguće porediti stvaraoce iz istih epoha, a kamoli iz različitih, i možda bi rekli da nema „Isusa Hrista književnosti.“ Takvi skeptici verovatno nisu čitali Dostojevskog.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, rođen 11. novembra 1821. u Moskvi, bio je već od malih nogu izložen književnosti. Iako je rano izgubio oba roditelja, što je duboko oblikovalo njegov pogled na svet, obrazovao se u Moskvi i kasnije u Sankt Peterburgu, gde je završio vojni fakultet, iako bez prave strasti prema tom pozivu.

Prvi roman, „Bedni ljudi,“ objavio je 1846. godine, što mu je donelo skromno priznanje. Ubrzo se priključuje kružoku Mihaila Petraševskog, gde su se okupljali intelektualci, čitali i diskutovali o zabranjenim delima u tadašnjoj Rusiji. U tom periodu, Dostojevski je još bio privučen socijalističkim idejama.

Zbog učešća u kružoku bio je osuđen na lažnu “pogibu”, nakon čega je poslat u Sibir. U tom psihološkom iskušenju rađa se i njegov zreli pogled na veru i moral, koji je kasnije oblikovao neka od njegovih najpoznatijih dela.

„Zapisi iz podzemlja“ (1864.) jedno je od prvih dela u egzistencijalističkoj prozi. Dostojevski kroz glavnog junaka, koji odbacuje deterministički pogled na svet, analizira ključne egzistencijalne teme: slobodnu volju, otpor prema racionalizmu i apsurdnost ljudskog stanja. Ovo delo postavlja temelje za filozofski egzistencijalizam u ruskoj književnosti, što ga povezuje sa kasnijim filozofima poput Sartra i Kamija.

Dve godine kasnije, Dostojevski objavljuje „Zločin i kaznu“ (1866.), roman u kojem istražuje utilitarizam u odnosu na Kantov kategorički imperativ. Protagonista, Raskoljnikov, veruje da može opravdati zločin kroz vlastiti utilitaristički moral, no kroz patnju dolazi do moralnog preobražaja koji ga vraća Bogu. Ova moralna dilema razotkriva propast utilitarističkog pristupa i naglašava autorovu ideju o neodvojivosti vere od istinskog morala. Dostojevski kroz ovo delo kritikuje savremene ideologije liberalizma i socijalizma, sa kojima se i sam nekada poistovećivao. Osim toga, Dostojevski ovde naglašava diskrepanciju između Božijeg čoveka, kao otelotvorenja vere i poniznosti, i Čoveka-Boga, kao ljudska ambicija i idolopoklonstvo prema sopstvenoj veličini.

Dostojevski je neko ko je uživao u “zadovoljstvima ovoga sveta.” Bio je strastveni pušač, pio je, i na kraju krajeva kockar. Zbog kocke je često bio u finansijskim teškoćama. Upravo zbog kockarskih dugova je pristao na opkladu da napiše knjigu za mesec dana. U tom procesu je angažovao stenografkinju, Anu Grigorijevnu, koja će kasnije postati njegova supruga. Taj roman, simbolično nazvan “Kockar”, objavljen je 1867. godine.

„Braća Karamazovi“ (1881.), njegov poslednji roman i ujedno jedan od najznačajnijih, obuhvata čitavu filozofsku misao Dostojevskog. Roman dotiče moral, veru, iskupljenje, ali i kritiku ruskog društva. Postoje teorije da je Dostojevski planirao nastavak, u kojem bi Aljoša, najmlađi Karamazov, postao socijalista, čime bi autor simbolički predstavio ponovno iskušenje ruskog društva. Ovo delo ostaje otvoreno kao Dostojevski’s poslednja poruka, ostavljajući prostor za čitalačku refleksiju.

Ako ne verujete meni, verujte drugim intelektualcima. Delo Dostojevskog nadahnulo je mnoge, od Kamija i Kafke do Frojda i Ajnštajna. Uprkos kritikama Nabokova i drugih da je njegov stil jednostavan, a likovi previše ekstremni, njegov uticaj na književnost i filozofiju je neosporan. Kontra Nabokovu, Berđajev za Dostojevskog kaže da je “genijalni dijalektičar” i “najveći ruski metafizičar”, mada nije bio filozof u osnovnom, akademskom smislu. Dijalektička priroda Dostojevskog je u sukobu ideja, gde njegovi likovi predstavljaju oprečne pozicije o pitanjima poput slobode, zla, i postojanja Boga. Dostojevski ne nudi rešenja ovih konflikata kroz sintezu, već čitaocima predočava mogućnosti između kojih oni sami moraju birati, što ga u neku ruku čini “egzistencijalnim dijalektičarem”. Uprkos tome što nije razvio formalni metafizički sistem, Dostojevski svoju metafiziku pokazuje najpre kroz predodžbu svojih intuicija i vizija.

Da bih nabrojao sve pisce na koje je uticao Dostojevski, morao bih da sastavim listu svakog pisca koji je došao posle njega. Reči nisu dovoljne da obuhvate značaj i dubinu ovog pisca. Kao Sizif pre njega, pre nego što je došao do svog cilja, i Dostojevski je morao da padne i bude kažnjen od nebesa – od istog Boga kog je kroz svoja dela hvalio i cenio dug period svog života.

Njegova dela nose težinu univerzalnih tema koje nas i danas navode na preispitivanje – ljubavi, mržnje, vere, moralne dileme i smisla ljudske patnje.

Članak priredio: Stefan R