Epikurejstvo se danas često poistovećuje sa hedonizmom, u smislu u raskalašnog života posvećenog jurenjem za raznim zadovoljstvima, međutim Epikur i njegovi sledbenici u antici uopšte nisu bili za to. Epikur je imao i druge stavove koje je promovisao, o prirodi, verskim pitanjima i slično, ali ćemo to ostaviti za neki drugi tekst, ovde ćemo videti samo epikurejska učenja o sreći.

1. Osnova

Epikur je učio da je uživanje dobro, a nezadovoljstvo loše, i da je to očigledno koliko i da je vatra vruća a led hladan. Ali takođe je učio da treba biti razuman i da ne treba svako uživanje želeti, jer su neka vezana za nezadovoljstvo (primer bi bio mamurluk posle pijanstva), kao ni da ne treba svaki bol izbegavati, jer nekim bolovima sledi zadovoljstvo ili prestanak bola (primer bi bio vađenje pokvarenog zuba).

Epikurejstvo kaže da je najveće dobro sreća, a da se sreća zapravo sastoji od odsustva bola u telu i odsustva bola u umu, kada čovek nema nikakav bol u telu i nikakav bol u umu (tj nema nikakvo nezadovoljstvo), takav čovek je srećan.

“Nijedno zadovoljstvo nije samo po sebi loše, već su loši načini putem kojih ljudi dolaze do zadovoljstva, koja time postaju bolna, a ne sretna.”

Epikur

2. Želje

Pošto je zadovoljstvo plod ispunjenja želje, a nezadovoljstvo plod neispunjenja želje, onaj ko teži sreći treba da razmisli koje su želje razumne, a koje nerazumne. Po Epikuru postoje tri vrsta želja: 1) prirodne i potrebne, 2) prirodne i nepotrebne, i treća vrsta su 3) neprirodne i nepotrebne, tj. prazne i tašte želje kako ih isto naziva.

Prirodne i potrebne želje su želje za hranom, vodom, skloništem, sigurnošću, i slično. Ove želje su neophodne za život, donose veliko zadovoljstvo kada su zadovoljene – jer eliminišu veliko nezadovoljstvo, njihovo nezadovoljavanje ima kao posledicu telesnu bol. Ove želje je lako zadovoljiti jer su prirodno ograničene, npr. ako je neko gladan, dovoljna je samo određena količina hrane da se zadovolji glad, i glad prestaje.

Prirodne i nepotrebne želje su npr. želje za skupom, raskošnom hranom, ili takvim pićem, odećom, kućom, i slično. Iako je hrana potrebna za život, skupa previše ukusna, previše raznovrsna i generalno raskošna hrana nije. Sa ovim željama se javlja problem u tome što nemaju prirodnu granicu, kao i da se često dešava da čovek što više zadovoljava ovakve želje, to ih više ima, što onda otvara više mogućnosti za patnju kada se takve želje ne ispune.

Prazne i tašte želje su želje za bogatstvom, ugledom, moći nad drugima, i slično. Kao i one prethodne i ove su nepotrebne, ali su i neprirodne, u čoveku su kao posledica društva i pogrešnih verovanja o tome šta će nam doneti sreću. Kao i prethodne, pošto su nepotrebne, i ove želje je teško zadovoljiti, jer nemaju prirodnu granicu, koliko god da ih čovek ostvari uvek može želeti više, i najčešće jeste tako, što više neko ima, jos više i želi. Po Epikuru, ove stvari i želje treba izbegavati.

“Ako želiš da učiniš Pitokla (čoveka) bogatim, ne dodaj njegovom bogatstvu, već oduzmi od njegovih želja.”

Epikur

3. Aktivna i pasivna zadovoljstva

Dalje, pravi se podela na dve vrste zadovoljstva: aktivna zadovoljstva – kao što je uživanje u jedenju hrane, i statična zadovoljstva – kao što je sitost posle jedenja, tj. nedostatak gladi. Epikurejci su boljim zadovoljstvima smatrali statična zadovoljstva, jer aktivna zadovoljstva traju kraće od statičnih, i takođe jer uznemiruju um, i samim tim odmažu postizanju nedostatka bola u umu.

4. Umna i telesna zadovoljstva

Takođe su smatrali da su umna zadovoljstva bolja od telesnih, jer telo može da uživa u sadašnjosti, a umu su dostupna i sadašnjost, i prisećanja na prošla zadovoljstva, kao i razmišljanje o budućim zadovoljstvima.

Vezano za sadašnjost kod Epikurejaca se misli prvenstveno na svesnost svojih statičnih zadovoljstava, kad čovek podseti sebe da nije gladan, žedan, nije mu hladno, ne boli ga ništa, zdrav je, udobno mu je, i slične stvari. Vezano za prošlost se misli primarno na neka aktivna zadovoljstva, prisećanje na prošla uživanja. Vezano za budućnost se opet misli primarno na statična zadovoljstva, kaže se da čovek koji nije u bolovima, nije gladan, žedan, itd, ako bi znao da će ostati tako, bio bi srećan koliko i bogovi.

5. Uzdržanost i zahvalnost

Po Epikuru, čovek treba da inače živi uzdržano, mada ne potpuno, i ne zbog same uzdržanosti. Uzdržanost treba praktikovati prvo: da ne bismo bili kontrolisani od strane svojih želja za nepotrebnim stvarima, i drugo: da bismo više uživali u tim stvarima kada ponekad zadovoljimo svoje želje za njima. 

Sam Epikur i neki njegovi sledbenici su praktikovali uzdržanje koje je dosta ekstremno iz današnje perspektive. Živeli su većinu vremena kao askete, sem svakog dvadesetog u mesecu, i za rođendane. Tim danima su malo udovoljavali svojim prirodnim i nepotrebnim željama tako što su jeli finu hranu i pili vino. U Epikurovoj Bašti, kao i u kućama epikurejaca, putniku namerniku su nuđeni hleb i voda. To je izazivalo iznenađenje, jer je tadašnji običaj bio da se ponude sir, masline, i malo vina. Epikurejci su na to iznenađenje odgovarali kako im oni nude da utole želje, a ne da ih rasplamsaju.

Jedan od glavnih saveta epikurejstva o tome kako težiti sreći jeste da smanjimo želje, kao i da budemo zahvalni na onome što imamo. Učenje je da je za sreću dovoljno da nemamo bolova u telu i da nemamo bolova u umu, a npr. vezano za treću vrstu želja, strah od toga da li će nam propasti bogatstvo ili ugled, ili briga o komplikovanom poslu i načinu životu, to su sve manji ili veći bolovi u umu.

6. Sigurnost i prijateljstvo

Jedan bol u umu za koji su epikurejci smatrali da je bitan i da mu treba posvetiti pažnje jeste strah od drugih ljudi i njihovog (nepredvidivog) ponašanja, dakle vezano za prirodnu i potrebnu želju za sigurnošću. 

Za ovaj strah su rešenje videli u dve stvari. Prvo u tome da čovek u nekom smislu bude pošten i dobar: da ne vara ljude, ne pljačka, ne vređa, i slično, generalno da ne stvara razloge da ga društvo kažnjava ili da mu se neko sveti. Ne samo da bi to bilo bolno ako bi se desilo, nego je strepnja da se to ne desi jedan bol u umu, a čovek koji ne čini loše stvari drugima će spavati mirnije. Drugo rešenje je u tome da čovek bude okružen prijateljima (porodica, komšije, prosto prijatelji). To onda pruža sigurnost od toga da nam neko i bez provokacije sa naše strane ne učini nešto nažao. Čovek ne mora da se brine o tome jer ima bliske ljude koji će mu pomoći u nevolji. Vezano za poentu o zadovoljstvima tela i uma, Epikur kaže kako čoveku ne treba toliko pomoć u nevolji, koliko poverenje da će te pomoći biti ako zatreba. Takođe i druge vrste pomoći ako zatrebaju. 

Imati bliske ljude se u epikurejstvu smatra možda najboljom stvari u životu, jer ne samo da ima tu instrumentalnu vrednost zbog pomenute pomoći, nego je i zadovoljstvo po sebi, i to posle nekog vremena može da postane toliko da će čovek biti spreman i da umre za prijatelja.

“Od svih stvari koje mudrost pruža za postizanje sreće, najveća je sticanje prijateljstva.”

Epikur

7. Reagovanje na bol

Epikurejski moto vezan za sreću je ‘ono što je dobro je lako imati, ono što je teško je lako izdržati’. U prvom delu se misli na gornju priču o željama. U dugom delu se misli na bol, Epikur je pričao kako treba da nađemo utehu u tome kakve su inače stvari – da ako je bol jak, traje kratko; ako bol traje malo duže, blaži je; a ako čovek oseća bol kroz neko duže vreme, npr ako ima neku hroničnu bolest, ipak može da ima u globalu više zadovoljstva nego bola. 

Epikurov savet za to kako da čovek izađe na kraj sa trenutnim bolom ili patnom je skretanje pažnje, da čovek odvoji sebe od sadašnjeg trenutka i tog iskustva, i prebaci pažnju na nešto lepo, prvenstvo tako što će da se priseća dobrih stvari. On je to praktikovao i na svojoj samrti, kada je dugo ležao u bolovima, prisećajući se filozofskih i naučnih teorija kojima se bavio u životu, i razgovora koje je imao sa prijateljima.