Koji tačno Potop? Osvrt na dvostruki izveštaj o Potopu u Bibliji

Kao što je i prikazano u prethodnom članku, biblijski izveštaj o Potopu je daleko od jednostavnog za čitanje. Verzija priče o Potopu koju pronalazimo u Bibliji je puna različitih kontradikcija povodom osnovnih informacija u priči. Ipak, ono što je zanimljivo jeste da kada razdvojimo elemente u narativu koji se ne slažu povodom činjenica kao što su: koliko traje potop? Otkud vode dolaze? Koliko životinja i koje vrste? I na kraju skupimo zajedno one elemente koji se slažu nešto neverovatno se dešava. Sve nekonzistentnosti i dupleti su trenutačno i uredno sređeni. Krajnji rezultat ovoga su zapravo dve priče o Potopu svaka priča je potpuna, neprekidna i konzistenta povodom gore postavljenih pitanja – ko, kada, zašto i kako? Dozvolite mi sada da vam ispričam dve priče koje će biti prepričane verzije iz Biblije, ništa iz Biblije neće biti oduzeto ni dodato, prva priča:

Ovo je priča o Noju. Noje je hodao sa Bogom. Noje je imao tri sina: Sima, Hama, i Jafeta. Zemlja se pokvarila i bila je puna nasilja. Kada je Bog video kako je zemlja pokvarena, i kako je svako telo pokvareno u svakom smislu, Bog je rekao Noju, “Odlučio sam da okončam sa svima, jer je čitava zemlja puna nasilja zbog njih, Ja ću ih uništiti sa čitavom zemljom.

Ja ću doneti Potop – vode na zemlju – da uništim svako telo pod nebom u kome je dah života; sve će na zemlji propasti. Ali ja ću uspostaviti svoj zavet s tobom, i ti ćeš ući u kovčeg, sa svojim sinovima, svojom ženom i ženama svojih sinova.

I od svega živog, od svakoga tela, uzmite po dva u kovčeg da održite kod sebe; biće muško i žensko. Od ptica svake vrste, goveda svake vrste, svake vrste gmizavca na zemlji, po dve će vam doći da prežive. Sa svoje strane, uzmite sve što se jede i odložite da služite kao hranu za vas i za njih.” Noje je tako učinio; kao što mu je Bog zapovedio, tako je i učinio.

Noju je bilo šest stotina godina kada je došao potop, vode na zemlji. Noje, sa svojim sinovima, svojom ženom i ženama svojih sinova, uđe u kovčeg zbog voda Potopa i svega što gmiže po zemlji, po dvoje, muško i žensko, kao što je Bog zapovedio Noju.

U šest stotoj godini Nojevog života, u drugom mesecu, sedamnaestog dana u mesecu, tog dana popucaše svi izvori velikog bezdana, i otvoriše se kapije nebeske.

Tog istog dana Noje i Nojevi sinovi, Sim, Ham i Jafet, uđoše u barku, sa Nojevom ženom i tri žene njegovih sinova – oni i sve zveri svake vrste, sva stoka svake vrste, sva stvorenja svake vrste koji gmižu po zemlji i sve ptice svake vrste, svaka ptica, svaka krilata stvar. Dođoše Noju u kovčeg, po dva od svakog tela u kome je bio dah života. Tako su oni koji su ušli činili muško i žensko od svakog tela, kao što mu je Bog zapovedio.

Vode su se povećale i podigle kovčeg tako da se uzdigao iznad zemlje. Vode su nabujale i jako se povećavale na zemlji, a kovčeg je plutao po vodi. Kada su vode mnogo više nabujale na zemlji, sve najviše planine svuda pod nebom bile su pokrivene. Petnaest lakata više je nabujala voda, jer su planine bile pokrivene.

I nestalo je svako telo koje se kretalo na zemlji – ptice, stoka, zveri i sve stvari koje su se rojile po zemlji, i sav ljudski rod. Svi u čijim nozdrvama je bio najobičniji dah života, sve što je bilo na suvom, umrli su.

I kada su vode nabujale na zemlji sto pedeset dana, Bog se setio Noja i svih zveri i sve stoke koja je bila s njim u kovčegu, i Bog je dao vetar da dune po zemlji, i vode se povukle. Zapušeni su izvori bezdani i kapije nebeske.

I kada su vode nabujale na zemlji sto pedeset dana, Bog se setio Noja i svih zveri i sve stoke koja je bila s njim u kovčegu, i Bog je dao vetar da dune po zemlji, i vode se povukle. Zapušeni su izvori bezdana i kapije nebeske.

Na kraju sto pedeset dana voda se smanjila, tako da se sedmog meseca, sedamnaestog dana u mesecu, kovčeg zaustavio na planini Ararat. Vode su se smanjivale do desetog meseca; u desetom mesecu, prvog u mesecu, postali su vidljivi vrhovi planina.

Zatim je poslao gavrana koji je išao je tamo-amo dok  vode ne presušiše sa zemlje. Šest stotina prve godine, prvog meseca, prvog u mesecu, počeše se sušiti vode od zemlje. A drugog meseca, dvadeset i sedmog dana u mesecu, zemlja se osušila.

Bog je rekao Noju govoreći: „Izađi iz kovčega, zajedno sa svojom ženom, svojim sinovima i ženama svojih sinova. Izvedi sa sobom sve živo od svakog tela što je s tobom: ptice, životinje i sve što puzi po zemlji i neka se roje po zemlji i budi plodnu i rastu na zemlji“. Tako je Noje izašao, zajedno sa svojim sinovima, svojom ženom i ženama svojih sinova. Svaka životinja, svako gmizavo stvorenje, svaka ptica, sve što se koprca na zemlji izašlo je iz kovčega po porodicama.

Bog je blagoslovio Noja i njegove sinove, i rekao im: „Budite plodni i množite se, i napunite zemlju. Strah i užas od tebe biće na svim zverima zemaljskim i na svim pticama nebeskim – na svemu čime se zemlja uzburka – i na svim ribama morskim; oni su dati u tvoje ruke. Svako stvorenje koje živi biće tvoje za jelo; kao i sa zelenim travama, dajem ti sve ovo. Ne smete, međutim, jesti meso sa životnom krvlju u njemu.

Ali za vašu sopstvenu životnu krv zahtevaću obračun: zahtevaću ga od svake zveri; i od čoveka ću zahtevati obračun za ljudski život, od svakog čoveka za život svog bližnjeg! Ko prolije krv ljudsku, od čoveka će se proliti krv njegova; Jer je po liku svome Bog stvorio čoveka. Budi plodan, dakle, i uvećaj se; obiluje na zemlji i umnoži se na njoj.“

I reče Bog Noju i njegovim sinovima s njim: „Sada uspostavljam svoj zavet s tobom i tvojim potomstvom koje dolazi, i sa svim živim bićima što je s tobom – pticama, stokom i svakom divljom zverom – svima što su izašli iz barke, svako živo biće na zemlji Ja ću održati svoj zavet s tobom: nikada više neće biti istrebljeno svako telo vodama potopa, i nikada više neće biti potopa da uništi zemlja“.

Bog je dalje rekao: „Ovo je znak koji sam postavio za zavet između mene i vas, i svakog živog bića s vama, u sve vekove koji dolaze. Zavet između Mene i zemlje kada dovedem oblak na zemlju i duga se pojavi u oblacima, setiću se zaveta svog između Mene i vas i svakog živog stvorenja u svakom telu, tako da vode neće nikada ponovo potopiti da uništi svako telo.

Kada duga bude u oblacima, videću je i sećaću se večnog zaveta između Boga i svih živih bića, svih tela koja su na Zemlji. To,“ reče Bog Noju, „biće znak zaveta koji sam uspostavio između sebe i svakog tela koje je na zemlji.“

Hajde da čujemo drugu priču o Potopu:

Gospod je video koliko je velika zloća čoveka na zemlji, i kako svaki plan koji je smislio njegov um nije bio ništa drugo nego zlo sve vreme. I zažali Gospod što je stvorio čoveka na zemlji, i rastuži se srce Njegovo. Gospod reče: „Izbrisaću sa zemlje ljude koje sam stvorio – ljude zajedno sa zverima, gmizavcima i pticama nebeskim; jer žalim što sam ih stvorio“.

Ali Noje je našao milost kod Gospoda. Noje je bio pravedan čovek; bio je besprekoran u svom veku.

Gospod je rekao Noju: „Uđi u barku sa svim svojim domom, jer sam samo tebe našao pravednog preda mnom u ovom naraštaju. Od svake čiste životinje uzmi sedam parova, mužjaka i njihovih parova, i od svake životinje koja nije čist, dva, mužjak i njegov par od ptica nebeskih, takođe, sedam parova, muško i žensko, da održavaju seme u životu na celoj zemlji.

Jer za sedam dana učiniću da pada kiša na zemlju, četrdeset dana i četrdeset noći, i izbrisaću sa zemlje sve što sam stvorio.” I Noje učini kako mu je Gospod zapovedio. Čiste životinje, i životinje koje nisu čiste, i ptice dođoše Noju u kovčeg. I sedmog dana vode potopa dođoše na zemlju.

Kiša je padala na zemlju četrdeset dana i četrdeset noći. I Gospod je zaustavi. Potop je trajao četrdeset dana na zemlji. Izbrisano je sve postojanje na zemlji – čovek, stoka, gmizavci i ptice nebeske; bili su izbrisani sa zemlje. Ostao je samo Noje i oni sa njim u barci.

Kiša s neba je zadržana; vode su se tada postepeno povlačile sa zemlje. Na kraju četrdeset dana, Noje je otvorio prozor barke koju je napravio.

Poslao je golubicu da vidi da li se voda smanjila sa površine zemlje. Ali golubica ne mogaše da nađe odmorište za svoju nogu, i vrati se k njemu u kovčeg, jer je bilo vode po svoj zemlji. Pa ispruživši ruku, uze je sa sobom u kovčeg. Sačekao je još sedam dana, pa opet isprati golubicu iz kovčega. Golubica mu se vratila pred veče, a u kljunu joj je bio otkinut maslinov list! Tada je Noje saznao da su se vode smanjile na zemlji.

Sačekao je još sedam dana i poslao golubicu; i nije mu se više vraćala. Kada je Noje uklonio pokrivač barke, video je da se zemlja suši.

Noje je sagradio oltar Gospodu i, uzevši od svake čiste životinje i svake čiste ptice, prineo je žrtve paljenice na oltaru. Gospod je osetio ugodan miris, i Gospod je rekao sebi: „Nikad više neću osuditi zemlju zbog čoveka, jer su zamisli čovečije zle od mladosti njegove, niti ću ikada više uništiti svako živo biće, kao što sam učinio. Sve dok zemlja traje, Vreme sejanja i žetve, Hladnoća i vrućina, Leto i zima, Dan i noć neće prestati.”

Svaka od ovih priča je savršena, u smislu da su priče kompletne i kontinuirane i najbitnije imaju svoju unutrašnju koherenost. Problemi koji postoje u biblijskom izvještaju o Potopu koje pronalazimo u 1. Moj. 6-9 ne postoje ovde. Takođe, svaka od ovih priča ima jedinstvene karakteristike, pogledajte sledeću tabelu:

U dve verzije priče o Potopu čak nijedan detalj iz biblijskog teksta nije oduzet, dodat, premešten ili umetnut, i kao krajnji rezultat toga imamo dve savršeno koherentne priče koje imaju svoju logiku, redosled i odgovaraju na svako od pitanja – ko, kada, zašto i kako?

U stvarnosti ovo uopšte ne bi bilo moguće. Vi ne možete uzeti neki nasumčni tekst i uraditi ovo sa njim. Ne možete uzeti na primer poglavlje iz Šekspirovog Hamleta i reći: „pretvoriću ovo u dve priče bez da dodam išta ili oduzmem.“ Jedini mogući razlog zašto je ovo slučaj u Petoknjižju jeste ako je kanonski tekst u Postanju bio zapravo orginalno dve različite savršene priče, i ove dve priče su u jednom trenutku spojene u jednu priču, i ovo se moralo desiti bez dodavanja ili pomeranja reči, ili promene redosleda bilo kog orginalnog teksta. Rezultat ovoga je kao što smo i vidjeli kanonski tekst koji je pun narativnih problema koji nas i navode da radimo ovo.

Pošto izgleda kao da postoje dve priče unutar priče o Potopu na osnovu kriterijuma nekoherentne radnje, postavlja se pitanje da li imamo još neke demarkatore osim radnje, koje su (ne)karakteristične i za jednu i za drugu priču?

Složićemo se da ovo nisu preterano značajne reči ili fraze, ili da zapravo ne postoji prava distinkcija između „svakog tela“ i „sveg postojanja“  ovo su samo dva načina da se iskaže ista stvar. Što znači, da kada priča ne bi imala narativne probleme, mi nikada ne bismo rekli: „ovde kaže svako telo, a ovde svo postojanje, stoga postoje dve priče.“ Samo što nakon što se zapravo ispostavi da je to slučaj, da zapravo postoje dve priče, i da konstantno dve priče koriste različite termine za istu stvar, stvari postaju neverovatne. To je slučaj posebno sa Božjim imenom, konstantno od početka narativa do kraja, prva priča koristi Božje ime Elohim, dok druga priča koristi Božje ime Jahve, čak ni ovo nije dovoljno dobar razlog da se priča podeli na dve priče, i ja i biblijski autori znamo da su Jahve i Elohim jedno te isto, ali ipak ove „slučajnosti“ postaju previše očigledne da bi se zanemarile.

Još jedna neverovatna činjenica povodom dve priče o Potopu jeste da se one odnose na samo jednu od dve priče o stvaranju. Prilično je jasno da se prva priča, koja nije obojena odnosi na prvu priču o stvaranju, tj. 1. Moj. 1 jer se i u ovoj priči o Potopu i u ovoj priči o stvaranju, samo koristi Božje ime Elohim, i koriste se termini „muško i žensko“ koji se ne pojavljuju ni u drugoj priči o stvaranju (1. Moj. 2) ni u drugoj priči o Potopu, ali hajde da u nastavku predstavimo dodatno mnoge ostale paralele.

U ovoj paraleli se koriste isti koncepti i reči kao iz stvaranja (tehom), i kroz ovo pažljivo korišćenje reči Potop je predstavljen kao poništavanje stvaranja, tj. kao proces obrnut stvaranju iz 1. Moj. 1.

Zatim, u sledećoj paraleli imamo ponovni blagoslov nad životinjama, koji se desio i u prvoj priči o stvaranju.

Kao i ponovni blagoslov nad ljudima.

U 1. Moj. 1 ljudi su vegani, njima je dato da se jede povrće i plodovi drveća, u priči o Potopu se stvari menjaju i to sa direktnom referencom. Nekada je bilo da jedete samo povrće, sada možete jesti meso, ali sa nekim zabranama. Sada zapravo možemo razumeti obrazloženje za Potop prema ovoj priči. Prema početnom stanju sveta svako je trebao da bude miroljubiv i da bude vegan i ljudi i životinje da se slažu, ali kada je došlo vreme Potopa zemlja se napunila nasilja, i ljudi i životinje se ubijaju, zbog toga, sve se mora uništiti i ljudi i životinje.

Naravno, na kraju i referenca na Božji lik koji se javljaj u prvoj priči o stvaranju. Bitno je primetiti da nigde ne postoje elementi 1. Moj. 2 i Edemskog vrta u prvoj priči o Potopu. Pošto smo povezali prvu priču o Potopu sa prvom pričom o stvaranju, da li možemo uraditi isto i sa drugom pričom?

Ovo je možda i najeskplicitnija poveznica između druge priče o Potopu i druge priče o stvaranju. U priči o Potopu Bog obećava da više nikada neće prokleti zemlju (8:21), a kada je Bog prokleo zemlju prvi put? – Pa u 1. Moj. 3 u drugoj priči o Stvaranju.

Druga eksplicitna i bitna poveznica između ove dve priče jeste obrazloženje za Potop. U prvoj priči obrazloženje za Potop jeste to što je čitava zemlja puna nasilja, dakle, i čovek i životinje, svi vrše nasilje. Međutim, u drugoj priči o potopu razlog za Potop jeste zato što je čovjek pokvaren (6:5-6). Zašto onda životinje da umru kada je čovjek taj koji je pokvaren? Zato što na osnovu druge priče o stvaranju životinje postoje samo zato što postoji čovjek. Kada ne bi postojao čovjek ne bi bilo potrebe za životinjama.

U zaključku bitno je istaći sledeće: mi ovde ne govorimo o pojedinačnim epizodama sa književnim problemima, izveštaju o stvaranju koji ima problema i izveštaju o potopu koji ima problema. Ono o čemu ovde govorimo su neprekidne priče koje idu od stvaranja preko potopa i zapravo mnogo dalje, a ovo se dešava kroz čitavo Petoknjižje, od početka do kraja. I prateći iste osnovne prakse čitanja koje odvajaju stvari koje ne mogu da se skupe i povezuju stvari koje se moraju skupiti  na kraju dolazimo do ukupno četiri narativne niti koje prolaze kroz celinu Petoknjižja. One su poznate kao izvori Petoknjižja, i od ova četiri izvora je Petoknjižje sastavljeno zajedno. Naravno, ovo nije glavna tema ovoga članka, već zaključak koji služi kao uvod za jednu mnogo veću i dublju teoriju.