Šta je liberalno hrišćanstvo? – Pokušaj definicije

Liberalno hrišćanstvo je nesumnjivo jedan od najvažnijih pokreta koji su se pojavili unutar savremene hrišćanske misli. Ipak, sam pojam „liberalnog hrišćanstva“ koristi se na različite načine unutar teološkog govora, a njegovo poreklo je složeno.

Jedna od češćih upotreba ovog termina ima osuđivački, pejorativni karakter, jer se njime često vređa grupa hrišćana za koje se smatra da su „nemoralni“ ili da ne ispunjavaju očekivane moralne standarde. S druge strane, „liberalni hrišćani“ su oni koji ne prihvataju neke od doktrina i verovanja koja se smatraju pravovernim i samim tim nužnim.

Međutim, obe ove definicije i načini upotrebe pojma istorijski su neutemeljeni. Prva ne razume privrženost liberalne teologije etici i društvenom angažmanu, dok druga ne uzima u obzir njene hermeneutičke principe. Da bi se ispravno razumeo pojam liberalnog hrišćanstva, potrebno je najpre prikazati njegov istorijski nastanak, ključne karakteristike i predstavnike – što je, naravno, lakše reći nego učiniti.

Šta jeste i šta nije liberalno hrišćanstvo?

Liberalno hrišćanstvo, a pre svega liberalni protestantizam treba se shvatiti kao proizvod prosvetiteljskog uticaja i pokušaj konstrukcije teologije u okolnostima modernizacije društva. Najbolji primer liberalne teologije, i autor koji se smatra „ocem“ liberalnog protestantizma, jeste nemački teolog Fridrih Šlajermaher (1768–1834). Ono što povezuje mnoge liberalne autore jeste posvećenost premošćavanju jaza između hrišćanske vere i modernog znanja. Pošto su naučna istraživanja, poput teorije evolucije i Kopernikovog heliocentričnog modela, izazvala sumnju u Svetopisamski autoritet i Crkvu (barem u njihovim tadašnjim tradicionalnim oblicima), intelektualci XVII–XIX veka počeli su da se pitaju da li teologija uopšte zaslužuje svoje mesto na univerzitetu.

Shodno tome, vodeći liberalni autori su tvrdili da je rekonstrukcija verovanja neophodna ako hrišćanstvo želi da ostane ozbiljna intelektualna opcija u modernom svetu. Iz tog razloga, zahtevali su određeni stepen slobode u odnosu na doktrinarno nasleđe hrišćanstva, s jedne strane, i tradicionalne metode biblijskog tumačenja, s druge strane. Tamo gde su se tradicionalni načini tumačenja Pisma ili tradicionalna verovanja pokazivali kao ugroženi razvojem ljudskog znanja, bilo je neophodno da se ona odbace ili ponovo protumače, kako bi bila usklađena sa onim što se sada zna o svetu. Samim tim, najbolji način da se razume liberalno hrišćanstvo nije istraživanjem njihovih doktrina i lične pobožnosti, već pre njihovim hermeneutičkim privrženostima koje će u nastavku biti prikazane.

Moja definicija liberalnog hrišćanstva

Kao i što je već istaknuto u prethodnom pasusu, liberalno hrišćanstvo bismo trebali prvenstveno shvatiti kao način teološkog promišljanja, a ne kao jednu vrstu prakse ili jednu vrstu doktrine (iako, naravno uključuje i jedno i drugo). Tačnije, liberalno hrišćanstvo trebamo shvatiti kao skup hermeneutičkih opredeljenja, tj. metoda kako teologija treba biti konstruisana.

Ključna distinkcija koju uvode liberalni teolozi jeste ona između „govora“ i „bića“. Ova distinkcija je jednostavna: nije isto govoriti o nekoj stvari ili pojavi – odnosno biti svedok nečega – i poznavati to u njegovoj suštini. Ono što mi imamo dostupno pri konstruisanju naše teologije jesu četiri izvora saznanja: Pismo, tradicija, razum (nauka, filozofija…), i iskustvo. Pošto su sva ova četiri izvora saznanja zapravo govor, tj. svedoci određenih informacija, oni su samim tim potencijalno pogrešivi i nešto drugačiji od bića u svojoj suštini.

Drugačije rečeno, Sveto Pismo, najveći autoritet za tradicionalne hrišćane, nije više nepogrešivo povodom svog svedočenja o različitim izveštajima poput stvaranja, izlaska iz Egipta, osvajanja obećanje zemlje i ostalih događaja, već je subjekt racionalnog istraživanja kao i svaka druga knjiga. Najbolji način da se istražuje Biblija je na osnovu liberalnog hrišćanstva (iz XVI do sredine XX veka) putem istorijsko-kritičkog metoda. Liberalno hrišćanstvo je odigralo presudnu ulogu u razvoju istorijsko-kritičkog metoda, koji je postao temelj savremenih biblijskih studija. Ukratko, istorijsko-kritički metod je metod koji nastoji da istražuje istorijska pitanja povodom biblijskog teksta, poput sledećih: Kada i kako je napisan ovaj tekst? Koliko ljudi je pisalo ovaj tekst i u kojim periodima? Da li je ovaj tekst istorijskih tačan ili ne? Koje su oralne tradicije na koji se ovaj tekst oslanja? Koje su najprostije književne forme ovoga teksta? Kako bi orginalana publika shvatila ovaj tekst? Šta je autor hteo da poruči?

Teološke posledice ovog hermeneutičkog obrtabile su značajne. Nekoliko hrišćanskih verovanja počelo je da se smatra ozbiljno neusaglašenim sa savremenim kulturnim normama. Sa tim verovanjima se postupalo na dva načina:

1) Ona su bila napuštena, jer se smatralo da počivaju na zastarelim ili pogrešnim pretpostavkama. Doktrina o istočnom grehu je jasan primer toga; smatralo se da je nastala kao rezultat pogrešnog tumačenja Novog Zaveta pod uticajem spisa Avgustina, čije je rasuđivanje o tim pitanjima bilo pomućeno njegovim pređašnjim učešćem u manihejstvu.

2) Ona su bila reinterpretirana na način koji je bio više u skladu sa duhom vremena. U ovu kategoriju mogu se ubrojiti brojna središnja učenja o ličnosti Isusa Hrista, uključujući i njegovo božanstvo, koje je tumačeno ne kao ontološka tvrdnja, već kao afirmacija Isusa kao uzora ljudskih kvaliteta koje čitavo čovečanstvo može težiti da oponaša.

Liberalna teologija i biblijske studije

Bitno je istaknuti da značajan broj pitanja koja su predmet istorijskog kriticizma stručnjaci ne nameću na tekst, već one nastaju kao produkt pažljive analize biblijskog teksta. Uzevši za primer, sam naziv glavne discipline istorijskog – kriticizma, kritike izvora je obmanjujuć, jer bi to značilo da stručnjaci koji koriste ovaj metod nameću na tekst pitanja: Ko je uredio ovaj tekst? Ko je pisao drugi deo knjige? Ipak, kritika izvora je samo produkt pažljivog čitanja. Niko nikada nije uzeo Bibliju i rekao – uzeću ovaj tekst i naći ću više autora unutar njega, uvek je to bila posledica pažljivog istraživanja i teoretisanja.

Tako na primer, u XVII veku nastaje prva verzija tzv. „Dokumentarne hipoteze“ jedne od najbitnijih teorija u istoriji biblijskog učenjaštva. Ova teorija je nastala kao „rešenje“ na tekstualne probleme koji su stručnjaci primetili povodom teksta. U Petoknjižju postoji ogroman broj tekstova koji su samo-isključivi tj. kontradiktorni povodom osnovnih informacija unutar radnje, i daju različite odgovore na pitanja – Ko? Kada? Kako? Zašto? i Gde? Pošto nalazimo različite kontradiktorne perspektive i različitu terminologiju za Božja imena, rani teoretičari dokumentarne hipoteze zaključili su da se Petoknjižje mora sastojati od više nezavisnih tekstova – dokumenata, pisanih od različitih autora između X i V veka p.n.e. (prema ranijoj verziji hipoteze). Isključivanje Mojsija kao autora Petoknjižja postalo je „kamen-temeljac“ biblijskog učenjaštva – zaključak koji se u naučnim krugovima i dan danas drži već skoro 400 godina.

Samim tim, uticaj liberalne teologije na svet biblijskih studija je neosporan. Ipak, biblijske studije su samo jedno polje unutar arhitekture teologije, kako objasniti uticaj liberalne teologije nad ostalim poljima? Takođe, gde je liberalna teologija danas?

Liberalna teologija – njen uticaj i nasleđe

Najbitnija zajednička karakteristika liberalne teologije jeste poziv na određeno sveopšte ljudsko iskustvo. Za Šlajermahera, početak teologije bio je „osećaj potpune zavisnosti“ (das Gefühl). Za Pola Tiliha, ključan je bio „metod korelacije“, prema kojem mora postojati korelacija, odnosno zajednička tačka između teologije i kulture. Teolozi, prema Tilihu, ne treba da odlučuju o „bezvremenim, nepogrešivim istinama“, već da uvek kontekstualizuju. Za Tiliha, korelacija se bavi„krajnjim (ultimativnim) pitanjima“ – tj. za njega egzistencijalnim problemima koji odražavaju duh vremena. Emili Kureši-Herst sugeriše da bi za nas danas „krajnja pitanja“ bila pitanja nauke, jer naučni pogled dominira svetom. Teologija, prema tome, treba da ostane u dijalogu sa naukom – što bi bio tilihovski odgovor na pitanje kako biti liberalni teolog danas.

Liberalna teologija je ostvarila ogroman uticaj na području zapadne Evrope i Amerike, na različite akademske krugove i na podsticaj ekumenskog dijaloga. Mnogi najuticajniji teolozi u novijoj istoriji su pripadali ovome pravcu poput: Šlajermahera, Tiliha, Trelša, Kolderidža, Rašdala, Ritšila, Velhauzena i mnogih drugih. Uticaj liberalne teologije se najpre vidi u stvaranju novog metoda, koji je na svet „izrodio“ jedan novi sistem koji je relevantan za moderni svet i u skladu sa modernim naučnim saznanjima.

Potrebno je takođe i istaći da liberalni teolozi nisu primarno zainteresovani za stvaranje dogmatskog ili zatvorenog sistema verovanja. Iako vole teoretisanje i spekulisanje, oni se uvek zadržavaju na tome da naši teološki sistemi reflektuju trenutnu situaciju i razumevanje, radije nego neke „bezvremene doktrinalne istinite“. Samim tim, liberalni teolozi veruju u progresivno otkrivenje i značaj Božanskog delovanja kroz prirodni svet i razum i iskustvo. Pošto su doktrinalni sistemi produkt tradicije i njihovog razumevanja Pisma, oni su samim tim pogrešivi i predmet kritičkog ispitivanja. Neki bi rekli da je liberalni protestantizam samo posledica iliti prirodni sled iz reformacije.

Liberalni teolozi stavljaju možda i primarni fokus na polju etike i društvenog angažmana. Liberalno razumevanje Isusa Hrista i njegove službe je primarno izraženo kroz opisivanje njegove ljudske prirode kao savršenog primera ljudskog odnosa i zavisnosti od Boga, a njegova smrt na krstu bi neretko bila interpretirana kao savršeni moralni primer Božjeg samo-požrtvovanog karaktera kao nadahnuća za naš svakodnevni život i odnos prema drugim ljudima.

Dosta je akcentovana i služba starozavetnih proroka povodom pitanja socijalne pravde, i inspirisani time, liberalni teolozi tvrde da hrišćanska vera mora biti javna, i društveno angažovana radi boljitka čitavog društva, a posebno marginalizovanih ljudi. Samim tim, odeljci iz Biblije koji podržavaju ropstvo (npr. iz 2. Mojsijeve 21:1-11) bi bili odbačeni kao netačni, ili kao ljudski element unutar Pisma, koji se kontradiktuje sa Isusovim karakterom i jevanđeljima. A nadahnuće ne bi bilo shvaćeno kao neki proces prenošenja reči ili misli (kao što je bilo popularno u tom periodu), već kao trenuci posebno razvijene intuicije i povezanosti sa Bogom.

Liberalna teologija danas

Liberalni protestantizam je doživeo svoju vrhunac u periodu od XVII do početka XX veka. Ipak, svoj najveći udar je doživeo posle dva svetska rata i pojave postliberalizma. Dva svetska rata su uticala na zaborav na tzv. „humanistički optimizam“ koji je verovao u dobrotu ljudske prirode i budući prosperitet, a postliberalna kritika liberalne teologije je izazvala jak udar na ovu struju, te je ona danas zastupljena većinski u nekim javnim institucijama, univerzitetima i manjinski u crkvama. Postliberalni teolozi (poput Freia i Linbeka) ističu da je prosvetiteljstvo završeno i da je svaka zamisao o „univerzalnom jeziku“ ili „zajedničkom ljudskom iskustvu“ prosto fikcija – poput, kako to poznata analogija Hansa-Georga Gadamera kaže, zamišljenog ostrva Robinzona Krusoa.

Iako liberalna teologija danas više nema dominantan položaj kao u prošlosti, njen uticaj ostaje dubok. Njeni postulati – insistiranje na dijalogu teologije i kulture, razvoj istorijsko-kritičkog metoda i otklon od fundamentalističkog literalizma – predstavljaju trajni doprinos teološkoj misli.

Ako si došao do ovoga dela objave čestitam ti na strpljenju i pažnji. Na kraju bih dodao da se liberalna teologija ne treba mešati s modernizmom, teologijom oslobođenja ili progresivnim hrišćanstvom, iako s njima deli određene impulse. Ona je nastala kao reakcija na prosvetiteljske kritike hrišćanstva, a najjasnije je oblikovana u kontekstu Nemačke i zapadne Evrope od XVII do sredine XX veka. Progresivno hrišćanstvo, pak, nastavlja ovaj projekat novim metodama i naglascima – o čemu će biti više napisano u narednoj objavi.