Ontološki argument je filozofski, deduktivni argument kojim se pokušava dokazati Božije postojanje. On spada u apriorne (a priori) argumente, jer se Božije postojanje pokušava dokazati isključivo razumom.

Kroz istoriju su postojale različite verzije ovog argumenta. Jedna od najpoznatijih verzija je ontološki argument Anselma Kenterberijskog, ali u istoriji filozofije su poznati i Dekartov, Spinozin, Lajbnicov kao i modalni ontološki argument Alvina Plantinge. S obzirom da su verzije ontološkog argumenta od Anselma do Lajbnica uveliko prevaziđene, mi ćemo se kratko osvrnuti na njih, ali će glavna tema biti kritika Plantinginog modalnog ontološkog argumenta. Osim navedenih, tu su i Hegelov i Gedelov, kao i mereološki ontološki argument koje ćemo izbjeći ovaj put.

Anselmov ontološki argument

U svom djelu Proslogion, Anselmov ontološki argument u osnovi kaže da se u razumu može zamisliti najveće biće, a da s obzirom na to da je biće koje postoji i u stvarnosti, pored razuma, veće od onog koje postoji samo u razumu, onda Bog kao biće od kojeg se ništa veće ne može zamisliti postoji i u stvarnosti. Razlog tome je što biće koje postoji i u stvarnosti, je veće od onoga koje postoji samo u umu. Tako da, s obzirom da je svakome, čak i onome ko ne vjeruje u Boga, moguće zamisliti najveće biće, onda Bog postoji.

Anselm Kenterberijski - ontološki argument

Dekartov ontološki argument

Dekartov ontološki argument je dosta sličan Anselmovom. On u suštini kaže da koncept Boga kao bića sam u sebi sadrži postojanje kao atribut. Dekart definiše Boga kao savršeno biće, pošto je postojanje vid savršenstva, onda savršeno biće mora da postoji. Stoga, prema samom postojanju ideje Boga, nužno slijedi da Bog postoji.

“Ako već samo iz toga što mogu ideju bilo koje stvari izvuci iz svoje svijesti, proizlazi da sva ona svojstva za koja jasno i odjelito shvatam da pripadaju toj stvari njoj zaista i pripadaju, zar se odatle ne može izvesti i dokaz o Božjoj egzistenciji? Zaista, njegovu ideju, to jest ideju najsavršenijeg bica, ne nalazim u sebi ništa manje nego ideju bilo kojeg broja lika ili broja; i ništa manje jasno i odjelito razumijevam kako njegovoj naravi pripada da uvijek egzistira, upravo kao što ono što dokazujem o nekom liku ili broju pripada prirodi toga lika ili broja; pa i kad ono o čemu sam proteklih dana meditirao ne bi bilo sve istinito, Božja bi egzistencija morala u mene imati barem onaj stupanj sigurnosti koji su dosad imale matematicke istine.”
“V. Meditacija: O esenciji materijalnih stvari i još jednom o Božjoj egzistenciji”, Meditacije o prvoj filozofiji, Rene Dekart

Spinozini ontološki argumenti

Postoji četiri Spinozina ontološka argumenta, mada su njegovi argumenti više mješavina ontološkog i kosmološkog. Prvi Spinozin ontološki argument, tzv. argument iz nužnosti, kaže da je Bog supstanca, a pošto esencija supstance uključuje postojanje, onda je nužno da Bog postoji. Bog se ne može zamisliti nepostojećim, jer njegova esencija sadrži u sebi postojanje.

Drugi Spinozin ontološki argument kaže da sve ima svoj uzrok bilo u sebi ili van sebe. Pošto je Bog apsolutno beskonačna supstanca, onda ne može postojati vanjski uzrok Boga, tako da Bog mora biti causa sui (uzrok samog sebe), što govori da Božija suština opet inherentno uključuje postojanje.

Treći Spinozin ontološki argument kaže da je priroda Boga takva da je nepostojanje za njega nemoguće, što znači da je on nužno biće.

Četvrti argument počinje sa premisom da najmanje jedno biće nužno postoji, a zatim kaže da što neko biće u većoj mjeri može da postoji, to je stvarnije, a onda kaže da biće koje postoji u najvećoj mjeri je upravo to nužno biće. Biće koje postoji u najvećoj mjeri izjednačava sa Bogom koji je supstanca sa svim mogućim atributima i stoga zaključuje da je Bog to nužno biće.

Lajbnicov ontološki argument

Lajbnicov ontološki argument za Božije postojanje je napredniji. On kaže da ako je moguće da postoji nužno biće, onda ono postoji, a pošto je Bog po prirodi nužno biće, i moguće je da postoji, onda on zaista i postoji.

Plantingin modalni ontološki argument

Plantingin modalni ontološki argument gradi na Hartšorn i Malkolmovom modalnom ontološkom argumentu.

Razlog zašto ovaj argument nazivamo modalnim ontološkim argumentom je zato što se nastoji dokazati Božije postojanje upotrebom modalne logike. Modalna logika je proširenje logike prvog reda koja uvodi modalne operatere poput “moguće” i “nužno”, npr. “Moguće je da P”, ili “Nužno je da P”, gdje P predstavlja određenu tvrdnju.

Stoga modalni ontološki argument zapravo počinje sa mogućstvom Božijeg postojanja i ide ka aktuelnom Božijem postojanju.

Plantingin modalni ontološki argument u silogizmu bi glasio ovako:

P1 – Pojam maksimalno velikog bića nije logički kontradiktoran.

P2 – Ako pojam maksimalno velikog bića nije logički kontradiktoran, onda postoji bar jedan logički mogući svijet u kojem maksimalno veliko biće postoji.

P3 – Dakle postoji najmanje jedan logički mogući svijet u kome postoji maksimalno veliko biće.

P4 – Ako maksimalno veliko biće postoji u jednom logički mogućem svijetu, onda ono postoji u svakom mogućem svijetu.

C – Stoga, maksimalno veliko biće tj. Bog postoji u svakom logički mogućem svijetu.

S obzirom na to da je svijet u kom živimo jedan od logički mogućih svjetova, Bog postoji.

Postoje ozbiljni problemi sa ovim argumentom.

Prvenstveno, prema 4. premisi, vidi se da ovaj argument počiva na sistemu S5 modalne logike. U suštini S5, aksiom kaže da ako je moguće da nužno biće postoji ◊p→□◊p, onda je nužno da postoji ◊□p→□p. Iako je S5 sistem opšteprihvaćen sistem među filozofima, pojedini ga u potpunosti negiraju dok drugi smatraju da je neprimjenljiv na metafizičke modalnosti.

Osim što možemo dovesti S5 u pitanje, takođe bismo mogli smatrati i da je metafizički nemoguće biće maksimalne veličine, iz čega bi slijedilo da ne postoji mogući svijet u kom postoji biće sa maksimalnom veličinom. Ovo bi se moglo dokazati pokazivanjem nekonzistencije omni atributa međusobno ili nekih drugih neomni Božijih atributa, ali i iz nekoherentnosti necesitarijanističkih filozofija sa jednim od Božijih atributa – poput omnipotencije. Takođe bismo mogli izvesti i parodiju tj. reverziju ontološkog argumenta.

Drugi problem sa argumentom je premisa o mogućnosti da maksimalno veliko biće postoji za koju neki filozofi smatraju da je petitio principii, jer nemamo dovoljno dobar razlog zašto bismo je prihvatili i primijenili u kontekstu maksimalno velikog bića.

Zanimljivo je da i sam Plantinga kaže da ontološki argument ne dokazuje svoje zaključke, već kaže da su oni “racionalni”, mada ne navodi jasne razloge zbog čega je racionalno prihvatiti te premise.

“Stoga naš sud o ovim preformulisanim verzijama argumenta svetog Anselma mora biti sljedeća. Za njih se, možda, ne može reći da dokazuju ili utvrđuju svoj zaključak. Ali pošto je racionalno prihvatiti njihovu centralnu premisu, oni pokazuju da je racionalno prihvatiti taj zaključak. I možda je to sve što se može očekivati od takvog argumenta.”
Plantinga, Alvin, The Nature of Necessity, p. 221.

Sam pojam “maksimalne veličine” je subjektivan i nejasan, pa se ne može jasno odrediti koliko je racionalno prihvatiti ove premise nasuprot prihvatanja premisa koji bi na isti način došle do nužnosti “maksimalno velikog jednoroga”.

Parodija/reverzija modalnog ontološkog argumenta

Parodije predstavljaju najznačajniji problem modalnom ontološkom argumentu. Modalni ontološki argument bi se mogao parodirati na sljedeći način:

P1 – Moguće je da Bog ne postoji.

P2 – Nužno, ako Bog postoji, onda je nužno da Bog postoji.

C – Stoga, nužno je da Bog ne postoji (iz P1, P2 prema S5 sistemu)

U nastavku ćemo se vjerovatno baviti ostalim argumentima za Božije postojanje.

Izvori

Oppy, Graham, Joshua Rasmussen, and Joseph Schmid, “Ontological Arguments”, The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2024 Edition), Edward N. Zalta & Uri Nodelman (eds.), forthcoming URL = <https://plato.stanford.edu/archives/sum2024/entries/ontological-arguments/>.

Hale, Bob, Jessica Leech, and Kit Fine, ‘S5 as the Logic of Metaphysical Modality: Two Arguments for and Two Arguments against’, in Jessica Leech (ed.), Essence and Existence (Oxford, 2020; online edn, Oxford Academic, 17 Sept. 2020), https://doi.org/10.1093/oso/9780198854296.003.0009, accessed 7 June 2024.

Oppy, Graham. Arguing about Gods. Cambridge: Cambridge University Press, 2006,
https://doi.org/10.1017/CBO9780511498978, accessed 7 June 2024.

Plantinga, Alvin, The Nature of Necessity (Oxford, 1978; online edn, Oxford Academic, 1 Nov. 2003), https://doi.org/10.1093/0198244142.001.0001, accessed 5 June 2024.

Pruss, Alexander R. & Rasmussen, Joshua L. (2018). Necessary Existence. Oxford, UK: Oxford University Press. Edited by Joshua L. Rasmussen.