Film Lord of War – kratka analiza

Film Lord of War Andrew Niccol-a sam gledao još davno kao dijete. Igrom slučaja se zadesilo da se u toku ove neprospavane noći prikazivao na b92. Film me je doista fascinirao i većinom za njega imam riječi hvale. Međutim, po običaju, uvijek me zainteresuje šta to kritičari ima da kažu o filmu, pa sam tako nastavio istraživati i upijati tuđe utiske.

Malo je reći da sam razočaran kritikama. Pojedini kritičari ga opisuju kao fikciju koja previše liči na dokumentarac – i to bi trebalo da je kritika. Nasuprot tome, smatram da je upravo to vrlina filma, naročito ako posmatramo ovaj film iz 2005. kroz naočare današnjih filmova nakon 20 godina. Upravo to što film spaja stvarne rekvizite, stvarnu logistiku, hladan račun, s crnohumornom fabulom i etičkom tezom je ono što ga čini naročito sjajnim. Usput, treba imati i na umu da je veći dio dokumentarnog karaktera filma nastao sasvim slučajno – npr. bilo je jeftinije kupiti pravo oružje nego replike.

Sama uvodna scena filma je tu kao apstrakt bez riječi. Kamera prati metak od sirovine, preko mašina koje ga štancaju, pa sve do pakovanja, skladištenja, carina i na kraju do cijevi puške iz koje biva ispaljen i završi u nečijoj glavi. To je neprekinuti vizuelni lanac proizvodnje i isporuke. Postoji tu jedan vid industrijalizacije nasilja – gdje vidimo da se ratovi i ubistva ne dešavaju u “nedođiji”, već su proizvod industrijskog procesa poput bilo kog drugog. Osim toga, to se nasilje isporučuje kroz birokratiju i neke moglo bi se reći komercijalne rutine. Metak ide polagano kroz legalne kanale, uz neke uobičajene poslovne radnje i vidimo se da ubijanje ne slijedi nužno kao posljedica zla, već postoji nota uobičajenih procedura i tržišta. Izuzev toga, mi kao gledaoci smo kroz scenu tretirani kao “saučesnici” u zločinu. Mi kao da putujemo s metkom, sve ide “normalnim” putem, dok ne dođe do grotesknog završetka koji nas podsjeća na žrtvu koju smo u procesu odavno zaboravili. Samim tim, scena hoće reći da, odgovornost ne leži samo u onome ko povuče obarač, već i na svim uključenim karikama koje su omogućile da neko povuče obarač.

Da li je “trebalo” da film Lord of War bude dokumentarac? Samo pitanje je apsurdno, promašuje žanrovski zahvat. Dokumentarni karakter koji se sreće upravo je tu da fikcija dobije na težini, ali i da zadrži ono što čist dokumentarac ne može. Sam pokušaj da se od ovog napravi dokumentarac bi značilo priču učiniti retorički siromašnom.

Ipak, nije to jedina kritika na koju se treba osvrnuti. Za mene su većina ovih kritika ono što bi Amerikanci nazvali “bullshit”. Tako se kaže između ostalog da je naracija “propovjedničkog” karaktera. Nisam siguran da li ovo treba biti kritika, ali je definitivno promašaj funkcije naracije. Nije u pitanju naracija koja ima za cilj objasniti ono što se ne može slikom – naprotiv, slika govori više od riječi. Zapravo, po uzoru na Goodfellas, sa kime se ovaj film često i poredi, ona je konfesionalnog karaktera. Mi konstantno kroz cijeli film dobijamo Jurijeve izgovore. On nas uvjerava da nije on taj koji “nekome prislanja pištolj na čelo”, a zapravo nam demonstrira kako izgleda moralno samopredstavljanje čovjeka koji je izgubio sve – brata, porodicu, dostojanstvo, i preostaje mu samo kompetencija. On je dobar u svom poslu, izuzetno dobar. Zato, naracija nije “propovijed”, već opravdanje – kombinacija ciničnog salesman tona, računovodstva, i “kojekude” isplivavanja samoprezira koji nikad ne prerastu u pokajanje.

Treća, ili četvrta, sad mi već nije na pameti, kritika je da film “igra prljavo” jer se bavi ilegalnim trgovcima oružja, a na samom kraju upire u najveće državne izvoznike oružja – kako to kaže McIntire u svojoj kritici – “bait-and-switch”. Međutim, sama završna poenta filma mu uopšte ne mijenja temu, već je proširuje. Mikro-dilovi sivih posrednika mogu opstajati upravo zato što su licitni tokovi legitimni, masivni i geopolitički racionalizovani. Juri upravo prosperira u okviru poroznosti između legalnog i ilegalnog tržišta. On i sam navodi da je u “sivoj zoni”. Osim toga, sama kritika McIntire-a se čini da cilja na neku moralnu dimenziju, ali tim “moralom” ćemo se pozabaviti nakon što prodiskutujemo prigovor da su “logistike nedovoljno objašnjene”.

Logistike su nedovoljno objašnjene – kako se traga za kupcima, gdje se roba skladišti, kojim se kanalima ide, itd. Ne znam da li su ove stvari uopšte za očekivati od filma. Budimo iskreni, film traje oko 2 sata, nije naročito kratak. Udubiti se u cijeli ekosistem u detalje bi oduzelo previše vremena, bez realno rečeno nikakve dodatne poente. Film daje osnovne proceduralne korake: imamo prvobitnu mrežu poznanstava, imamo Hladni rat, zatim viškove nakon rata, imamo rebranding broda, fiktivne firme, elemente diplomatske zaštite, potražnju koja proizvodi rat. Ne znam je li za očekivati još i telefonske listinge, email prepiske i napraviti umjesto fikcije “The Oxford Handbook of Gunrunning / Arms trafficking”. Dobro je što su te stvari izostavljene.

Karakter Jurija se kritikuje i kao nekog ko je “meko fokusiran”, “kompozit više ljudi” i ko ima “premalo ljudskosti”. Zašto je ovo kritika? Valjda je upravo bogatstvo filma u tome što ne predstavlja dokumentarac o Viktoru Bautu, već generalno ima miks osobina kakve se susreću kod takvih tipova – Juri je brz, odlučan, ima veze, hladan, itd. Takođe ne vidim ni razlog zašto bi se glavni lik morao humanizovati, niti doživljavati neku vrstu katarze. Mi vidimo kroz film da je u pitanju čovjek kome je najviše stalo do kompetencije. On ekonomski gledano ni ne mora to više da radi, i male marže na drvima nisu jedini razlog zašto se on ponovo vraća u biznis, on je prosto “dobar u svom poslu”. On je profesionalac, i sama činjenica da se nakon svakog kraha vraća na posao je upravo jedna od ključnih tema filma. Juri nema ulogu ni Martin Luter Kinga ni Dolores Ibaruri. Nije neko na koga se treba ugledati, već vidjeti kako određene vrline postanu poroci. Međutim, Juri nije ni Josef Mengele. Njegovo zlo se održava kroz kompetenciju i naviku, a ne kroz monstruoznost.

Neki takođe kažu da padovi koje Juri doživljava “nemaju smisla”. Ovde je fokus na drugom padu kada Juri konačno biva uhapšen od strane Interpolovog agenta Jack Valentine-a Nije uopšte ni poenta da padovi imaju smisla, naročito ne drugi. Samo ponavljanje padova je sadržaj poruke. Šta treba očekivati? Neki srećan ili tužan završetak nakon drugog pada? Ne, filmovi ne moraju nužno imati srećne ili tužne krajeve. Cijeli film počiva na ambivalentnosti, i to je karakteristika i drugog pada i samog kraja filma. Uostalom, može li se ovo uopšte nazvati “drugim padom”? Ja bih rekao da, ako je riječ o profesionalnom kolapsu, drugi pad je zapravo prvi i jedini pad. Prvi kolaps profesionalno gledano je kada ga presreće Interpolov avion, forsira da sleti na nešto što se najbolje može opisati kao seoski prohodni put, i drži pod lisicama naredna 24 sata. Međutim, vidjeli smo da je Juri riješio sve u roku od 10 minuta. Razdijelio oružje narodu, niko ništa nije pronašao, Juri se vratio svom starom toku. Jasno je, ako bi i Interpolov agent Jack Valentine u tom trenutku pronašao nešto, Juri bi se opet izvukao svojim vezama, baš kao što je uradio na kraju. Međutim, Juri posjeduje osobinu kontingentne suzdržanosti. Ne troši zaštite i veze uzalud – čuva aseve u rukavu iako zna da je siguran. Juri minimalizuje kratkoročno olakšanje da bi maksimizovao dugoročni opstanak. Drugi pad je stoga samo otkrivanje politike otpornosti, a ne nešto vrijedno kritike.

Što se tiče morala i same katarze koju sam već dao pomenuti. Kaže se i da je film “moralno ambivalentan”. Opet kažem, ovo su pogrešna očekivanja filma. Nije trebalo očekivati katarzu. Film ne mora napisati “moralno” ili “nemoralno” 112px fontom da bismo uočili sami stav filma. Vidimo da se “svijet” oko Jurija raspao. On je i dobio svoju presudu. Ako nam treba moralna osuda izgovorena sa pozornice, onda gledamo pogrešan film. Nije ovo ni priručnik za građansko vaspitanje, a na strogom deontološkom tlu, trgovina oružjem – bilo da je vodi država ili Juri – je kategorički pogrešna jer predvidivo doprinosi nepravdama smrtonosne prisile, a to je upravo ono što vidimo u “apstraktu” na samom početku. Uostalom, valjda je cilj da se nešto ostavi u filmu što će sam gledalac zaključiti, a smatram da ne treba naročita inteligencija da se zaključi koliko je moralan lik Jurija Orlova.

Negdje sam čak pročitao da u kineskoj verziji filma Lord of War zapravo protagonista priznaje svoje zločine i odlazi na doživotnu robiju, ako smatrate da je to učinilo film boljim, onda odgledajte kinesku verziju.

Može se pisati još svašta na konto profesionalnih kritika, ali već je 6 ujutro, i nemam namjeru da više pišem, bar ne zasad. Važno je takođe da napomenem da ovaj film nije spektakularno čudo kinematografije 21. vijeka i da mu se ne mogu dati kritike, ali samo su mi ove navedene kritike bile pomalo glupe.